Jovan Savičić (1), Jasmina Savičić (2)
prof. dr sci, Pedagoški fakultet Sombor (1), diplomirani pedagog, Novi Sad (2)
Republika Srbija
Rezime:
Implementacija savremenih tehnologija u svakodnevno životno i radno okruženje značajno doprinosi povećanju životnog standarda i produktivnosti u radu, ali postoje pitanja koja treba pažljivo razmotriti kada se donose odluke o tome na koji način ostvariti promene i u isto vreme zaštiti populacije od najrazličitijih štetnih faktora, stresnih situacija i mogućih posledica.
Ključne reči: savremene tehnologije, stres, stresor, burnout.
Rad:
Uvod: Svedoci smo revolucionarnih napredovanja čovečanstva u mnogim oblastima, ostvarenih na rezultatima istraživanja, pre svega u područjima interdisciplinarnih nauka. Mnogobrojna naučna otkrića pretaču se u neposredna tehnološka (praktična) rešenja, koja u osnovi menjaju fizionomiju ljudskog rada i života.
Živimo u “doba tehnologije”, pa stoga u našoj kulturi mnogo toga zavisi ne samo od ljudskih aktivnosti, već i mašina, mehanizama, mikročipova. Moguće je živeti bez automobila, pokretne trake ili kompjutera, ali suočimo se stim – mi to i ne želimo.
Takođe, svedoci smo političkih i socijalnih revolucija globalnih razmera s kojima se čovečanstvo suočilo u 20. veku. Reč je o istorijskim događajima koji su toliko povezani sa dostignućima moderne nauke i tehnologije da samo razumevanjem ovih područja ljudskog života možemo dostići intelektualno razumevanje tendencija inherentnih tehnološkoj eri.
Imajući u vidu da primeri često služe kao najbolje objašnjenje za određena pitanja, ovde navodimo samo deo eseja jednog radnika iz fabrike papira, tj. mlina za papirnu kašu u SAD, kojeg je opisala Šošana Cubov u svom opširnijem radu „Doba pametnih mašina”, objavljenom u knjizi slučajeva „Kompjuterska etika u sajber – dobu”, 2000., a čiji su autori D. Mika Hester i Pol Dž. Ford
„Mlin papirne kaše se modernizuje i svaki deo proizvodnog procesa stavlja pod kontrolu kompjutera. Pri kraju smene šest radnika sedi zamišljeno u kafeu pored jedne od prvih kontrolnih soba, tzv. ’Odaje zvezdanih staza’, potpuno preobražene mikroprocesorskim instrumentima (poput NASA). Oni konstatuju: „Znanje i tehnologija se tako brzo menjaju. Promene u budućnosti biće brodolomne. Plašimo se da nam radne pretpostavke neće biti dovoljne u budućnosti, koja neće ličiti ni na prošlost ni na sadašnjost. Zastrašujući je osećaj da nam budućnost tako brzo izmiče, prilike za planiranje i biranje su retke”.
Iz razgovora se otkriva njihova fascinacija novim tehnologijama – njihovom moći, inteligencijom i aurom progresa kojim zrače. Ali, to divljenje nosi i osećaj žala. Svaki uzdah pred čudom koje oduzima dah prati nadražujući užas slike budućnosti koja svoje stvaraoce čini zastarelim. Na koji način kompjuterske tehnologije transformišu njihov rad? Da li to obećava brdo slatkiša ili tiho groblje?
Za 15 godina više neće biti posla za radnike. Tehnologija će toliko napredovati da će i sama raditi. Biće potrebno samo da sedite i upravljate dvema ili trima oblastima dosađujući se.
Oni zaključuju: Budući radnici moraju biti „veoma fleksibilne ličnosti“ da ih brze promene „mentalno ne oštete“. Trebaće im visoko obrazovanje i obuka da bi „stekli fleksibilnost“. Kažu: „Sve je to za nas stresno, ali takav slučaj neće biti sa novim fleksibilnim ljudima“.
Znaju da samo investiranjem u nove tehnologije fabrika može ostati konkurentna. Znaju i da bez njihove dodatne fleksibilnosti tehnologija neće dobro krenuti. „Vezani smo“, zastenja jedan čovek „nema izlaza“.
Tokom razgovora žena, očito duboko zamišljena, podiže glavu i pogleda nas. Lice joj odražava decenije teškog rada. Žuljevite i otekle šake joj mirno leže na stolu, a duboke oči svetlucaju mladalački. Dok je odlučno iznosila svoje stavove izgledala je zaleđena sopstvenim zapažanjima:
“Mislim da je zemlja u problemu. Menadžeri žele da kompjuteri sve rade. Ali ako niko ne radi, niko više ništa neće znati. Ko će plaćati porez? Kakvo će to društvo biti kad ljudi izgube svoje znanje i počnu da zavise od kompjutera?”
Dok smo u tišini zurili u nju glas joj se poče gubiti. Polako se pogledasmo i klimnusmo glavom. Prognoza je delovala prilično istinito. Ipak stoji problem. Izgledali smo kao ljudi koji su upravo istrčali tešku trku, a na kratko se zaustavili na ivici provalije. Dok nam noge upadaju u glib, pred sobom ne vidimo ništa, osećamo samo propast.
Mora li tako biti? Da li prednost pametnih mašina treba da bude poziv za opuštene zahteve koji se postavljaju Ijudskom shvatanju i kritičkom sudu? Da li širenje kompjuterskih tehnologija kroz radni prostor prati dramatični gubitak mogućnosti zaposlenja?
Mora li novi elektronski milje izroditi svet u kom pojedinci gube kontrolu nad svojim svakodnevnim radnim životima? Da li ove vizije budućnosti predstavljaju cenu ekonomskog uspeha ili su znak da industrijsko nasleđe mora prevladati ako inteligentna tehnologija tako plodno rađa?
Da li će nove informacione tehnologije predstavljati mogućnost za podmlađivanje konkurencije, proizvodnu vitalnost ili organizacionu genijalnost? Koji se aspekti budućeg radnog života mogu predvideti, a koji zavise od izbora koje danas napravimo?
Radnici koji ne rade u ‘Odajama zvezdanih staza’ znaju da su tzv. tehnološki izbori s kojim se suočavamo i više od toga. Njihova zabrinutost je alarmantna. Evo sveta koji će biti izgubljen i eto sveta koji će se ostvariti.
Izgleda da će tehnički izbor redefinisati naš zajednički život na poslu. To ne znači puko kontempliranje implikacija ili konsekvenci koje nova tehnologija nosi. To znači da moćna nova tehnologija kao što je kompjuterska, fundamentalno reorganizuje infrastrukturu našeg materijalnog sveta. Ona eliminiše nekadašnje alternative. Ona stvara nove mogućnosti. Njoj treba svež izbor.
…Tehnologije zasnovane na kompjuterima nisu neutralne; one otelotvoruju suštinske karakteristike vezane za alternativnu prirodu rada u fabrikama i kancelarijama; i među radnicima, i među stručnjacima, i menadžerima. Ove tehnologije su otvorile nove izbore, a ovi izbori su se sukobili sa našim svakodnevnim životima širom horizonta modernih organizacija.
Ovo je napor da se dublje shvati struktura ovih izbora – istorijske, psihološke, i organizacione sile koje natapaju budućnost, poziv na delovanje koje može voditi izvan bajatih reprodukcija prošlosti, a pravo u eru koja nudi istorijsku mogućnost da se ekonomski i ljudski potencijal radnih organizacija potpunije razvije.“ [1]
Promene bilo koje vrste su potencijalni, možda i glavni, izazivači stresa. Te promene mogu doneti prilike, ograničenja ili zahteve. One često stvaraju neizvesnost i oko važnih pitanja za zaposlene. Stres se nikada ne može potpuno ukloniti iz života pojedinca, bilo na ili van posla. [2]
Pojam stresa:
Stres je nespecifični odgovor organizma na zahteve koji prevazilaze njegove mogućnosti. Stanje stresa izazvano je potrebom ljudskog organizma da odgovori na prepreku, promenu ili neki podražaj iz čovekove okoline. To je odgovor organizma na nešto što se doživljava kao napad ili pritisak na njega.
Emocionalni (psihološki) simptomi stresa su najčešće: nezadovoljstvo poslom, napetost, anksioznost, razdražljivost, pojačani strah (neće zadovoljiti, gubitak posla, finansijska propast itd.)
Najčešći simptomi stresa koji su vidljivi u ponašanju čoveka su: kašnjenje na posao, zaboravljanje sastanaka, pad produktivnosti, povećan broj grešaka u radu, poteškoće u donošenju odluka (ne donošenje ili njihovo brzopleto donošenje), promene u načinu ishrane (osoba gubi apetit ili konzumira hranu u većim količinama), poremećaj sna ili nesanica (preterano korišćenje tableta za spavanje), problemi u odnosima sa drugim ljudima (osoba je konfliktabilna, brzo reaguje i lako se naljuti, postupke drugih doživljava kao uperene protiv nje, prigovara i kad za to nema razloga…)
Saznajni simptomi: zbunjenost u pojedinim trenucima, zaboravnost, fluktuacije pažnje, osećaj praznine i blokade u glavi, nemogućnost koncentracije, pad kreativnosti.
Reč stres je preuzeta iz engleskog govornog područja, a znači pritisak, naprezanje, napregnutost. Istraživač Hans Seli navodi da je stres svaki zahtev za novim prilagođavanjem koji sredina postavlja organizmu. Međutim, treba razlikovati stres od stresora. Najpre treba definisati stresnu situaciju ili stresor i reakciju na stresnu situaciju, koja se obično naziva stresom.
Stres je skup nespecifičnih reakcija čovekovog organizma na štetne faktore iz radnog i životnog okruženja. Štetni faktori iz čovekovog okruženja aktiviraju adaptacioni mehanizam organizma kako bi se zaštitio uspostavljanjem ravnoteže sa sredinom.
Hans Seli (Hans Selye) je 1936. postavio teoriju prema kojoj do bolesti dolazi usled poremećaja ravnoteže u organizmu pod dejstvom raznih spoljnih i unutrašnjih činilaca. Zbirni naziv za bilo koji od tih činilaca je stresor (stressor). On ispoljava agresivno dejstvo na organizam – stresorno dejstvo, a odgovor organizma naziva stres-reakcijom.
Pri poremećaju ravnoteže ljudskog organizma odbrambeni sistemi reaguju prema vrsti stresora, ali adaptacioni sistem reaguje uvek na isti način. Stres reakcija je neuro-endokrinog karaktera i manifestuje se kao skup simptoma, te se naziva i opšti adaptacioni sindrom ili Selijev sindrom. Selijeva definicija stresa je veoma široka. Mada on sam to ne navodi, iz njegove teorije implicitno je vidno da stresne situacije mogu biti fizičke (organske) i psihološke prirode.
Stresori fizičke (organske) prirode mogu biti fizička povreda kože (posekotina), prelom kosti, hemijska dejstva na organizam (otrovi), napad bakterija ili virusa, operacija, anestezija, ekstremna hladnoća ili toplota, itd.
Stresori psihološke prirode su doživljavanje snažnih emocija, emocionalna napregnutost, preteran rad (fizički ili intelektualni), naročito kad se izvodi pod vremenskim pritiskom, predispitna atmosfera, sukobi na radnom mestu, društveni i politički problemi, promena ili gubitak posla, promena mesta boravka ili stana (čak i kad predstavlja poboljšanje), buka, bolest i smrt bliske osobe ili bračnog druga, razvod, venčanje itd.
Seli u stresore i stresne situacije ubraja i prijatne doživljaje, npr., strastveni zagrljaj i poljubac, seksualni čin, velika radost, itd. Međutim, postoje i psihijatri koji ukazuju da ako nekom i pozli od velike radosti, ipak se retko ko razboli (psihološki ili organski) od sreće i zadovoljstva. Oni pod stresom obično podrazumevaju snažne stresne situacije i reakcije negativnog karaktera. Međutim, on navodi: “Stres je začin života. Budući da je povezan sa svim vidovima aktivnosti, većinu njih mogli bi izbeći samo kad ništa ne bismo radili. Ali, ko bi uživao u životu bez trke, bez udaraca, bez grešaka?“
Reakcija na stres može se posmatrati kroz tri sledeće faze:
Keywords: modern fazu alarma – šoka – kad se organizam suočava sa štetnim faktorom, fazu rezistencije – kad organizam pruža otpor štetnom faktoru pokušavajući da uspostavi ravnotežu, fazu iscrpljenosti – kad organizam iscrpljuje svoje snage u odbrani od štetnog faktora i „prepušta“ mu se.
Ukoliko je osoba kontinuirano ili često izložena stresu dolazi do poremećaja u funkcionisanju organizma što uslovljava pojavu tzv. adaptacionih bolesti kao što je hipertenzija.
Šta izaziva stres?
Kao sto je već navedeno uzroci stresa nazivaju se stresori. Stresori su promene, unutrašnje ili spoljašnje prepreke koje ugrožavaju ostvarenje ličnih ciljeva i vrednosti. Najopasniji stresori su oni koji dugo traju.
“Stres nastaje kad osoba doživljava pritisak, koji prelazi njenu sposobnost da se sa njim izbori”. [3]
Kod ljudi postoje značajne individualne razlike u reakcijama na stres, pa je stoga neophodno odrediti odgovarajuće strategije suočavanja sa stresom, obezbediti socijalnu podršku i imati saznanja kojem tipu ličnosti pripadamo.
Neke od strategija suočavanja sa stresom su: Promena ili uklanjanje stresora, promena načina na koji gledamo na stresor, pozitivno mišljenje, smanjenje neugodnih simptoma stresa.
Socijalna podrška povećava otpornost osobe na stres, to znači da se preporučuje druženje sa ljudima izvan poslovnog kruga, druženje sa dobrim ljudima, itd.
U menadžerskom poslu svaka promena predstavlja potencijalni izvor stresa. Promene mogu doneti prilike, ograničenja ili zahteve. One često stvaraju neizvesnost i oko pitanja koja su važna za zaposlene, pa stoga i ne začuđuje što predstavljaju glavne izazivače stresa. Ponekad se čini da živimo u “stresnom društvu” u kojem je stres nemoguće izbeći.[3]
Menadžerski posao po svojoj prirodi nosi visok rizik od stresa. Zato se taj dvostruki rizik od stresa naziva menadžerski stres.
Šta se može učiniti?
Faktori na koje se ne može u potpunosti uticati su izvan ustanove, neki organizacioni, političke odluke, društvena klima, itd. Postoji mogućnost bavljenja fizičkim vežbanjem, učenja neke od tehnika relaksacije, druženja sa ljudima, korišćenja anti-stres programa, itd.
Preporučuje se da svaki menadžer nauči da upravlja svojim vremenom. Treba sebi, npr., da postavi pitanja: Treba li to uopšte napraviti? Može li to napraviti neko drugi? Ako ne može, koji je najefikasniji način da to sam napravi?
Takođe, on treba da: odredi prioritete, poštuje svoj biološki sat, ne odlaže poslove koje ne voli, započeto dovrši, odvoji vreme za sebe, ne bude perfekcionist. Može se baviti fizičkim vežbanjem – trčati, plivati, voziti bicikl, plesati, vežbati, znojiti se da bi izduvao negativnu energiju.
Preporučuje se da svaki menadžer nauči neku tehniku relaksacije: cilj je da postigne stanje duboke opuštenosti u kojoj se on oseća distancirano od okoline. Preporuka je dvadesetominutni autogeni trening dnevno. Družba sa ljudima olakšava dušu, sa prijateljima, uvaženim kolegama itd.
Mogu se koristiti anti-stres programi, anti-stres grupe za menadžere, psiho terapija (individualna ili grupna).
Intezitet stresa:
Nepovoljno dejstvo stresa na organizam odavno je poznato, ali još uvek nema naučne definicije za telesne reakcije koje nastaju kao odgovor na različita životna iskustva. Iz medicinske perspektive i sa aspekta posledica, stres može biti manjeg intenziteta, izazvan čak nesuglasicama u porodici ili na radnom mestu, stres kao posledica trke s vremenom ili uzrokovan nedostatkom novca, te i zbog raskoraka između želja i mogućnosti. Stres većeg intenziteta se ne dešava svakodnevno, ali može izazvati veliku tegobu organizma. Većina osoba ove probleme uspešno savlađuje, a postoje i one kod kojih ostaju trajne posledice na telesno i psihičko zdravlje.
Činioci koji izazivaju jak stres su mnogi događaji iz naše svakodnevice. Ukoliko su oni socijalne prirode, najčešće su to loši međuljudski odnosi, bračni nesporazumi, razvod, gubitak posla i nezaposlenost. Psihološki stresovi većinom nastaju zbog straha, frustracija ili stalnog duševnog nemira.
Stres fizičke prirode može biti izazvan hladnoćom, toplotom, radijacijom, bukom, vibracijama ili povredama.
Ispoljava se ubrzanim radom srca, nesanicom, umorom, smanjenim ili pojačanim apetitom, smanjenom radnom sposobnošću, visokim krvnim pritiskom, fizičkom napetošću, preteranim pušenjem i konzumiranjem alkohola, kao i čestim promenama raspoloženja i jakim glavoboljama.
Na stres prvo reaguje nervni sistem, zatim endokrini sistem (žlezde) i na kraju imunološki sistem.
Stresni događaji nam remete unutrašnju ravnotežu organizma, ali se raznim mehanizmima kompenzacije u našem organizmu ravnoteža ponovo uspostavlja. Međutim, ta sposobnost samoobnavljanja nije bezgranična i nikako nije bezbedna. U stresnim situacijama pojačano se proizvode hormoni, a zatim se odbrambene sposobnosti organizma smanjuju i opada imunitet. Zato su osobe pod stresom podložnije različitim bolestima, ponekad čak i onim najtežim.
Stres je, u stvari, alarm delu mozga koji se naziva hipotalamus, koji preko svojih posrednika šalje poruke žlezdi – hipofizi, koja tad ubrzano proizvodi hormone koji pojačavaju rad drugih endokrinih žlezda. Aktiviranjem hipofize i nadbubrežne žlezde pojačano se proizvode stresni hormoni kortizol i adrenalin, dok se pokretanjem hipofize i štitne žlezde pojačano stvaraju tiroidni hormoni. Stimulacijom hipofize i polne žlezde kod čoveka se remeti lučenje polnih hormona.
Povećana količina hormona u krvi nepovoljno deluje na funkcije mozga, srca i krvotoka, organa za varenje i polnih organa. Posledice takvog poremećaja ravnoteže mogu biti povišen krvni pritisak, pojačano lučenje kiseline, mučnina i želudačne tegobe, proliv i zatvor, bolovi u mišićima i zglobovima, neuredne i bolne menstruacije kod žena, rana menopauza (prestanak menstruacije) i impotencija kod muškaraca. Stres stimuliše hipotalamus da proizvodi hormone prolaktin, koji zaustavlja proizvodnju ženskih polnih hormona u jajnicima i izaziva sterilitet kod žena. Stoga je bitno da se reakcije na stres kod žena, koje se pripremaju za trudnoću, svedu na najmanju moguću meru.
Kako izbeći stres ?
Prema navođenju primarijusa Dr Snežane Kuzmanović, Spec. neuropsihijatrije, treba:
Identifikovati i izbegavati stresne situacije kad god je to moguće. Ne potiskivati emocije – plakati, prepričati šta se desilo. Energiju i potiskivanu agresiju, prazniti kroz kontrolisanu fizičku aktivnost, šetnjama u prirodi, izuzetno potražiti pomoć stručne osobe. Odvojiti dovoljno vremena za san i odmor. Spavati kvalitetno i dobro – pravilan ritam spavanja, u isto vreme, ne uzimati razbuđujuća sredstva – kafa, čaj. Baviti se stvarima koje nisu obavezne, pronaći hobi i razonodu. Planirati i organizovati obaveze, napraviti redosled. Ne dozvoliti nagomilavanje aktivnosti „što možeš danas ne ostavljaj za sutra“, itd.
Burnout:
Burnout je psihološki termin koji se odnosi na dugoročne iscrpljenosti i smanjenje zainteresovanosti za rad. Predstavlja rezultat dugotrajnog i intenzivnog stresa na poslu, a simptomi se mogu pojavljivati: povremeno, kada osoba gubi motivaciju i interes za posao, kada se oseća emocionalno iscrpljena, kada postaje bezosećajna prema drugim ljudima, kad o sebi misli da je neefikasna i dr., ili trajno, kada odustaje od pokušaja da delotvorno obavlja svoj posao.
Kako prepoznati Burnout? Najznačajniji simptomi Burnouta su:Fatalizam – nedostatak kontrole nad poslom, dosada – nedostatak interesa za posao, nezadovoljstvo – kada osobu posao čini nesretnom, cinizam – kada se posao i ono što on donosi omalovažava, nesposobnost – kada se ne mogu ostvariti svoji ciljevi, neuspeh – omalovažavanje svog uspehe na poslu, preopterećenost – previše posla a premalo vremena, neučtivost – grubo ponašanje prema kolegama na poslu, potplaćenost – nedovoljno ste plaćeni za svoj posao, beg – najradije biste promenili posao.
Stres = burnout?
Istraživanja pokazuju da oni kojima se to dogodi imaju neke zajedničke osobine: nerealna očekivanja i ciljeve koje je teško, a možda i nemoguće ostvariti, rade pod velikim vremenskim pritiskom i dobijaju malo pozitivnih informacija povratne veze o svom učinku, malo pohvala i malo nagrada.
Kada osoba kod sebe prepozna znake burnouta vreme je da realnije postavi svoje poslovne i životne ciljeve. Ukoliko su neki ciljevi možda nedostižni onda od njih treba odustati, a ukoliko su dostižni (ali ne za to vreme i na taj način) onda ih treba redefinisati. Ne treba zaboraviti to da: Više ne znači istovremeno i bolje.
Zaključak:
U knjizi The learning revolution, čiji su autori Gordon Dryden i Jeannette Vos opisuju se predviđanja budućnosti gde će doći do promena oblika rada. Manji broj ljudi će raditi u punom radnom odnosu, neće biti poslodavaca – uglavnom organizatori, radiće se na projektima i sve više honorarno. Postojaće kategorija samozaposlenost i ljudi će raditi ono što vole. Međutim, današnje stanje je tako da raste broj siromašnih, blizu trideset miliona nezaposlenih je u bogatoj Evropi, šezdeset posto ljudi u centralnim delovima pojedinih američkih gradova. Više od polovine dece u SAD žive u porodici sa jednim roditeljem, a Svet u kome žive naša deca menja se mnogo brže nego naše škole. [4]
Svedoci smo početka najsloženije revolucije koju je svet video. Preko nam je potrebna revolucija u učenju da bi parirala onoj tehnološkoj revoluciji u komunikacijama
Učite radeći. Učite da hodate hodanjem, da trčite trčanjem, bavite se sportom igranjem, učite jahati jahanjem, kucati na tastaturi kucanjem…
Umesto izvođenja posebnog zaključka predlažem samo pažljivu analizu dole navedenih rečenica koje su objavili Rudyard Kipling, Makarenko, Gordon Dryden i Jeannette Vos, Šest vernih sluga će nas naučiti svemu, njihova imena su: Šta i Zašto, Kad i Kako, Gde i Ko.
„Naša deca – to je naša radost. Pravilan odgoj – to je naša srećna starost; loš odgoj je naša buduća nesreća, naše suze, naša krivica pred drugim ljudima, pred čitavom zemljom.“
Makarenko
Marija Montesori je bila u pravu. Ako deca rastu u pravoj sredini sama se koncentrišu na obrazovanje, a to je novi ključ za upravljanje, ekonomiju, politiku i obrazovanje. [4]
LITERATURA
[1] D. Micah Hester, Paul J. Ford, Computers and Ethics in the Cyberage, 2000.
[2] Marina Zvicer, Zbornik radova Fakulteta tehničkih nauka, Broj 13/2013, Str. 2340, ISSN 0350-428X
[3] Kuper & Palmer, Osvojiti stres, 2000.
[4] Gordon Dryden, Jeannette Vos, The learning revolution, 1999.
[5] Michael Amstrong:Kompletna menadžerska znanja I i II, MEP. Consult zgb.2001.
[6] Naučni časopis urgentne medicine, Vol. XVI BROJ 3, 2010.
[7] D. Miljković i M. Rijavec: « Menadžerske vještine» (4 knjižice) MEP.Consult,Zgb.
[8] M. Rijavec: «Uspješni menedžer» MEP Consult, Zgb.1995.
[9] R E Wuboolding: “Primjena realitetne terapije” Alineja Zgb. 1998.
[10] Carlson, N.R. & Heth, C.D. (2007). Psychology the science of behaviour. 4th ed. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Education, Inc., 527.
[11] Seligman, M.E.P. (1975). Helplessness: On Depression, Development, and Death. San Francisco: W.H. Freeman. ISBN 0-7167-2328-X